Budva cijene Budva Apartmani i Budva smještaj u Budvi Crna Gora. Budva budva noćni život & Top Hill Budva

Budva Online - Budva, Crna Gora

Foto: privatna arhiva Na jednog od najznačajnijih evropskih arhitekata, profesora arhitekture Borisa Podreku, skrenuo mi je pažnju, na otvaranju neke izložbe u Galeriji SANU, njegov prijatelj, vitka prilika, s kojim sam se srela u grupi umetnika. Sluh mi je registrovao retku i strasnu prijateljsku pohvalu, no sticajem okolnosti nisam stigla da pogledam Podrekinu izložbu u Muzeju primenjene umetnosti, otvorenu 30. januara 2023. godine. Zbog toga sam slavnog arhitektu potražila u njegovom ateljeu, jednoj tihoj ulici u Beču, gradu koji je odabrao za život i projektovanje neobičnih arhitektonskih zdanja. Podreka pripada vrhu svetske arhitekture. Za njega je „arhitekta zidar koji zna latinski“. Boris Podreka rođen je u Beogradu (1940), od oca tršćanskog Slovenca, Italijana iz familije Podreka (Podrecca), koja je u Trst došla iz Akvileje. Teško je reći da li je Italijan, Slovenac, Istranin – primećuje – to je jedan multukulturalni prostor. Činjenicu da se našao u vrhu najpoznatijih imena svetske arhitekture objašnjava vaspitanjem koje je poneo iz porodice Jelačića, od svoje majke Zore, velike gospođe, Srpkinje iz Mostara. Iz Akvileje su Podreke išle prema Veneciji, Veroni, Trstu, Istri. Jednog majstora lutkara iz porodice Podreka znali su i u Argentini, išao je po svetu s najpoznatijim italijanskim operskim pevačima. - Moja majka je Mostarka, Hercegovka, iz stare familije Jelačić, govorila je „lijepa”, a ne „lepa”, a otac je bio trgovac u Italiji i austrijskim zemljama, biberom, koji je tada vredeo kao zlato. Obogatio se, imao je svoju magazu u Mostaru i radnje u Trstu i Beču, preko puta hotela „Post”, (upoznao sam jednog gospodina koji je u Beču s njim radio), stekavši tako svoj prvi milion. Izbegavši iz Beograda u Trst bio je izložen zlostavljanju fašista. Pripadam prvoj generaciji koja nije doživela rat. To moji prijatelji zaboravljaju kad se jadaju. Onda je počeo život u Trstu, na Mediteranu. Stalno sam bio napolju, otuda moja ljubav za gradove. Evropi sam „šampion” trgova, napravio sam ih 38, u osam evropskih država: Italiji, Austriji, Sloveniji, Grčkoj. Zidao sam i druge stvari. U Trstu mi je drugi otac bio profesor Avgust Černigoj, prvi konstruktivista. Govorio mi je „Jesi li ti blesav da studiraš arhitekturu? Tamo imaš posla s brojevima, ti si rođeni slikar.” Nisam ga poslušao. Treći otac mi je bio Zoran Mušič, slikar, velika zvezda, predsednik Miteran je kupovao njegove slike. A kada sam radio Muzej moderne umetnosti u Veneciji, bio sam već poznati arhitekta, stalno su me opsedali umetnošću. I sad sam konačno, u starim danima, počeo da slikam. Prvi put sam u Beogradu izlagao te svoje male akrilne slike. Osim arhitekture, bio sam posvećen sportu. Bio sam prvak u plivanju na 200 metara, u Mantovi, i kad sam došao u Beč, bio sam golman u prvoj ligi, a onda je došla arhitektura, prijatelji, devojke, i napustio sam sport. Sport mi je mnogo dao, i sad volim da gledam Mesijeve parabole. Dakle, jedan život je bio arhitektura, gledanje kuća, gde pada sena, fenomen kretanja ljudi u gradu, a drugi sport. U Trstu sam pohađao slovenačku gimnaziju, kad sam je završio govorio sam četiri jezika: slovenački i italijanski sa ocem, srpski sa majkom, engleski sa Englezima s kojima se sretao moj otac, bio je „administratore” grada, i to mi je u životu mnogo pomoglo. Trst je bio jedan multikulturalni grad, i to me je obeležilo. Ja sam srednjoevropejac. Pravoslavne sam vere. Kad je moj lepi otac Risto prosio moju majku Zoru, uslov porodice Jelačić bio je da se dete krsti u pravoslavnoj crkvi. Njemu je jedino bilo stalo do Zore. Majka je bila jako lijepa, plava sa pegicama, i centar familije. Trst je bio grad na granici, i tamo je uvek bilo ekstrema (posle rata je iz Istre otišlo 300.000 Italijana), mada smo lepo živeli u Trstu, imali smo auto, posle crkve odlazili s prijateljima na pjacu ili u operu. Otac je, međutim, video da za njega nema života u Trstu i, kao trgovac, sanjao je Beč. Danas je privilegija živeti u Beču. Došao sam u Beč preko krize mog oca. Majci je bilo teško da napusti Italiju i život na Mediteranu, ali je posle dve godine prihvatila Beč. Ni u Trstu, ni u Beču nikad nismo bili sami, uvek je neko društvo bilo s nama: Srbi Medakovići, razni emigranti, internacionalna atmosfera. Međutim, morao sam imati austrijsku mature, pa sam u jednoj, najgoroj godini u životu, morao da naučim nemački i položim opisnu geometriju. Profesoru Vajsu, koji mi je predavao nemački, literati, prijatelji su bili Tomas Man i Alma Maler. Na pitanje koja je knjiga na njega ostavila najveći utisak u mladosti, Podreka odgovara da je to roman „Tonio Kreger” Tomasa Mana. – „Tonio Kreger” je bila priča pisca i moja priča o propasti građanske porodice. Bio je u Libeku, a kad je hteo da se vrati u svoju kuću, video je da to više nije bila njegova kuća. Svet u koji je došao, a koji je sanjao, više nije bio njegov svet. Onda sam čitao Muzila, koji je hladniji, ali je psihološki interesantan, onda Jozef Rot. Kad sam u Parizu radio za Miteranovog ministra kulture Žaka Langa, onda mi je Goldman, Jevrejin, rekao: „Pođi u Sen Žermen de Pre, videćeš, pored jednog kafea nalazi se Institut za arhitekturu.” Otišao sam i video sliku mog pisca Jozefa Rota, ispod portreta je pisalo: „Jesam ružan, jesam gadan, ali sam najpametniji.” Onda kada su došli moji paneli iz Venecije u Pariz, već sam neko bio, i želeo sam da budu postavljeni pored Rotovog portreta. Postoji slučaj u životu, ali se slučaj mora i provocirati. Na otvaranju moje izložbe pojavio se francuski ministar kulture Žak Lang. Svideli su mu se moji radovi i tražio je da na njegovu temu, La ville d’eau, arhitektonski raj na vodi, napravim izložbu novog doba, posle smo jako lepo sarađivali. Zatim sam dobio profesuru u Parizu, pre toga u Lozani, a zatim su me neki profesori, koji su primetili moje radove, pozvali u Beč. „Zašto da ne?” – odgovorio sam. Radio sam i za Salle Foch na Seni, jednu lepu veliku „krivulju”, odakle je izlazila voda i muzika tog doba. Napravio sam jednu pasarelu sa koje se mogla videti reka. Posle te izložbe zove me direktor Bozara, i kaže: „Podreka, dođi, imamo jednog ludaka, Žana Dibifea, poznatog slikara, brzo, brzo, letite za Pariz!” Prima me gospođa Rotšild i vodi me kod Dibifea, a nisam znao da je on bio i trgovac vinom. Nadao sam se da ću za njega napraviti jednu novu izložbu, a on mi je rekao: „Ne!” – bio je drzak sa mnom, rekao sam mu ideju, da želim nešto novo da uradim za njega, i da njegove zanimljive crteže pokažem na pasareli. On me pogleda i kaže: „Šta vi, arhitekta, hoćete? Nisu moji crteži za toalet!” Završilo se tako da je on, dok smo šetali do Pompidua, sve dogovore, koje je imao sa drugima, pocepao i napravio izložbu u mom prostoru. Od Dibifea me je preuzeo Anri Miteran, i onda sam u Limožu napravio najveći muzej porcelana na svetu. Iz Pariza sam otišao u London, predavao sam arhitekturu u jednoj neobičnoj konzervativnoj školi-zadužbini iz 19. veka, mogao bih napisati knjigu o svemu tome. U Parizu sam lepo živeo, blizu bulevara Raspaj. Moju gospođu sam upoznao kad sam bio asistent na Univerzitetu u Minhenu, gde sam otišao na poziv mog profesora iz Beča. Jedna je bila bjonda, a druga je ličila Džimija Hendriksa, izabrao sam ovu sa razbarušenom kosom. Tamo mi se rodila i kćer, ali nisam napuštao Beč, već stalno putovao. Zatim sam počeo da radim arhitektonske projekte po Evropi, bio sam gostujući profesor u Lozani, Parizu, Londonu, Veneciji. I u Veneciji mi je lepo bilo, imao sam veliki svetao stan. Potpuno sam restaurirao staru Duždevu palatu, nije bilo lako uraditi četiri građevine u Veneciji, to nijedan arhitekta nije uradio. Već sam imao mnogo arhitektonskih radova, i gostovanja na raznim univerzitetima, a onda sam dobio ponudu koja se ne odbija – Harvard. I ne samo to, posle dve godine, tamo mi je ponudio profesor Rafael Moneo, Španac, jedan od onih vaših prijatelja koji kad vam uđu u kuću, idu pravo u biblioteku da vide koju bi vam knjigu uzeli. Jezuita! Moneo je želeo da budem dekan fakulteta. A ja volim da budem lenj i da dva dana gledam reku i sanjam. Jedini sam među 30 najvećih arhitekata sveta koji govori srpski. Da bi me Amerikanci naveli da prihvatim ponudu, našli su čak jednog asistenta koji govori srpski. Eto, to je Harvard! Razmislio sam i odlučio da napustim Harvard i vratim se u Evropu, porodici i prijateljima u Beč. Radio sam projekat na Kosančićevom vencu, ali su mi ga pokvarili. Želeo sam da svaka kuća bude različita, i da je radi drugi arhitekta, kao što su građene kuće u starom Beogradu, kad društvo dođe za sto, nismo u istoj uniformi. Bili su tu i neki Holanđani, novi ljudi s kojima nisam mogao da sarađujem. Srećom, imam dovoljno izgrađenih projekata, pa mogu da kažem „Ne”. U Beogradu sam radio hotel „Falkenštajner”, imao sam izložbu u Muzeju primenjene umetnosti, stalno su mi „kadili”, no u Beogradu se ne radi profesionalno kao što se ovde radi. Ljudi su iz socijalizma pali u turbokapitalizam, bez prelaznih faza koje su neophodne svakoj kulturi. Ovo je vreme u kome je važno imati novac, dobro žderati i putovati, a ljudi koji imaju šlifa, oni nemaju novac i pišu knjige. Volim Beograd, tamo sam se rodio, imam i porodicu, ali zemlje nekadašnje Jugoslavije nisu više ono što su nekad bile. Da bi se snimio jedan film, potreban je novac, da bi se napravila neka predstava u pozorištu, potreban je novac, ali da bi se napravila jedna zgrada, potreban je ogroman novac! Ako vam ga ne da država ili neka kompanija, padnete u jedan divlji kapitalizam bez milosti, bez lepote. –Da li Amerikanci ne razumeju Kosovski zavet. – Politika nikad ne može ići protiv mita. Ne može ga pobediti. Kad se vratim iz Beograda, ostanem tužan, jer to nije onaj Beograd o kome mi je otac pričao. – „Neuništiv je duh Beograda!” – viknuh Podreki. – Da, ali se mora misliti i o egzistenciji, i o čuvanju tradicije, ja nisam pisac, umetnik, pesnik... Radim sa kamenom. Pesnik može izdati knjigu relativno lako, ali vidite, moj projekat u Beču košta pola milijarde evra. U Evropi, kad dođete kod ljudi koji barataju s velikim parama, ne jadam se, znam svoj posao, i imam ljude koji imaju poverenja u mene. Došavši u Beč, dobio sam mesto profesora na Univerzitetu u Štutgartu. Mislio sam da sam dovoljno radio kao profesor, međutim, Štutgart je bogat grad sa velikom industrijom, a istovremeno ima najbolji arhitektonski fakultet u Evropi, ta ponuda je bila takva da takođe nisam mogao reći „Ne”. Zvao sam direktore Mercedesa kad mi je novac bio potreban. U Štutgartu sam predavao teoriju arhitekture, na predavanja je redovno dolazilo po trista ljudi. Izabrao sam polifoniju života. Živeo sam na granicama, u Beču, na granici sa Mediteranom, zatim na granici između Balkana i nemačkog sveta, u Trstu, na granici tri kulture. „Život je bio i ostaće jednačina koja se ne može rešiti, mada sadrži nekoliko poznatih” – pomenuh u kontekstu Podrekine pripovesti Teslinu misao. – Postoji misaona i sugestivna struktura u čoveku, koje vam sugerišu zagonetke, i onda one u vama počinju da rade. To je škakljiva stvar. Između pogleda, stvari koje možete na izvestan način kontrolisati u životu, i te apstrakcije koja dolazi do vas, i koja vam nije jasna – to čini život. Pitate me kako sam uspeo da sačuvam prirodnost i jednostavnost? Sve dolazi iz porodice, to sam nasledio od Jelačića. Često se vraćam slikama iz mladosti, potrebna nam je melanholija. Mnogo puta sam u životu pobeđivao, ali mnogo puta su me dobro klepili. Svojoj deci želim ostaviti uspomenu da nisam kroz život prošao bez traga, kao što prođe fića. Beograd, leto 2023. Jelica Roćenović.